Fatalna

Mede, delfini, miševi, žirafe, raznih boja i dezena. Svi mekani, nasmejani, kao da zovu na ušuškavanje, iako se nekih od njihovih predstavnika u prirodi nekad i bojimo.

Pune dve kese, obuvam patike i spuštam se na prvi sprat, jer komšinica ima dva klinca koji su zajedno tad imali osam, a ja dvadeset tri godine. Silazim ja tako lagano sa mog trećeg sprata i mislim: „Pa valjda je Tanja u pravu, valjda i treba već jednom da odrastem, a svakako će biti lakše bez ovih drugara...“

I tu počinje dilema oko plišanih igračaka, ko nam ih poklanja, zašto ih volimo, i koliko je paradoksalna ta situacija: poklanjam ti mekanog medu – vreme je da porasteš i naučiš da budeš sama. Da, u najvećem broju slučajeva nas plišem daruju upravo te muškarčine , govoreći u isto vreme o samostalnosti I emotivnoj stabilnosti. Ili je samo najlakše kupiti medu ili zeku; ne mora puno da razmišlja, a sigurno će joj se svideti. I onda kad joj dobar deo sobe pretvori u u šarenu gomilu skupljača prašine šaljući time poruku: „Ništa ne brini, ja sam tu, a kad nisam – mekani te čuvaju“, napravi se pametan i najstrožije osudi žene koje, bez obzira na godine, uživaju u zagrljaju sa plišanim. Dakle, drage jače polovine, 8. Mart je tu, pažljivo sa odabirom znaka pažnje.

I još nešto: ni psiholozi nisu oduševljeni druženjem odraslih sa plišanim igračkama. Ni ne mora čovek da bude neki psiholog da bi uvideo vrlo očiglednu stvar. Deci do dve godine pripada ova vrsta zabave jer je mekana, zaobljenih ivica, jarkih boja i ne preti opasnost povređivanja od nje. Ali, deci sa tri godine već se kupuju „pametne“ igračke: kocke, plastelin, slagalice... a plišane životinje kod odraslih zaista ukazuju na emotivnu nestabilnost i još po neke nedostatke.

Tako kad god sam se sada već zrela, setila svojih plišanih drugara, bila sam zadovoljna što sam darovala tim dečijim ručicama I srećnim okicama za njih pravu stvar. No bila sam I ponosna na sebe što sam svoju sobu učinila ugodnom za godine u kojim sam, što sam uklonila kako mi je psiholog rekao “seksualne demotiviste”, umesto kojih sam sobu ukrasila svećicama, stonim lampama I ostalim predmetima koji atmosferu čine romantičnom.

I nije ovo neki feministički tekst gde mrzim muškarce zbog pogrešnih poklona. Ne! Samo sam htela da skrenem pažnju da najlepše nije uvek najbolje i da vredi provesti sat vremena više u odabiru poklona, nego kupiti prvo, najmekše, najšarenije i najnasmejanije, a ustvari, skoro pa najpogrešnije.

Šta kažete na crnu plišanu haljinu ili crveni plišani kućni ogrtač? U tom slučaju, u plišanom ćete uživati zajedno.

Autor: Ivana Stanimirović

Sedim u kafiću i pogled mi odluta ka jednom paru ... stariji muškarac i mlada devojka , definitivno par. Vidim prepiru se, devojka se duri i ljuti, tek po neke se okrene na njihov izliv emocija, međutim niko ama baš ništa ne komentariše, ni njihovo ponašanje na mestu na kome se nalaze, ni njegove ni njene godine, niti da li susrećni ili ne ...

Nakon par dana nađoh se u jednom društvu. Glavna tema večeri priča o drugarici (koja naravno nije bila prisutna btw) , a uvodničar kreće sa:”Zamisli šta ima novo.” Ja kažem da, šta ima novo? Glasnogovornik poče priču:"Zamisli ima mlađeg momka, jeste da je ona srećna on još srećniji, uživaju kao golubovi, izlaze , putuju, dišu punim plućima, ali kao znaš ipak i ti misliš sigurno da da to nije baš u redu ..." Belo gledam i ne verujem, u trenu shvatih da su se svi izjasnili po udarnoj temi , i da je sad je red na mene. Ja stala , gledam ih , ne shvatam o čemu pričaju, ništa mi nije jasno.. Isti ti koji se sablažnjavaju na privatan život naše drugarice, žive lažene društveno prihvatljive živote … naravno jer se to očekuje ili oni sami očekuju, gutaju silna nezadovoljstva, deca pate od hladnoće koja vlada među njima, njihovim roditeljima .... i uprkos tome što su to sami izabrali, sada sebi daju toliko slobode da zavide nekom ko je srećan.

Neplanski iz mene izlete pitanje: "Od kada za iskrenu sreću i ispunjenost godine igraju neku ulogu?". Zavlada muk ... fiksiram ih pogledam ... shvatili su sve ...

Autor: Jasminka Skendžić Brujić

Sad me je pozvala sa mobilnog telefona, sva uzbuđena,  krenula je ka meni.  Rekla mi je samo da je važno, tužno I smešno u isto  vreme.

Bila je to moja draga prijateljica.

Šta to može biti?  Da, rekla mi je da je šetala gradom, obilazila prodavnice cipela I da je svratila u agenciju za posredovanje.

Cipele?  Ima  ih I previše,  ali kraj sezone je pa uvek budu neke dobre na popustu, pomislih. Jurim kroz kuću, na brzinu nameštam frizuru, mislim sta li je…

Možda agencija za posredovanje kod  sklapanju poznanstva?  Bila je pre nekih mesec dana kod njih I ispričala mi kako je ostavila DVD o sebi . Rekli su joj da će potraziti među pripadnicima suprotnog  pola nekog šarmantnog gospodina koji bi joj najviše odgovarao I da će je pozvati, kako bi ona mogla videti DVD koji govori o njemu.  Šta bi tamo moglo biti tužno?

Da li se  moglo dogoditi još nešto,  a da je smešno I tužno u isto vreme?

Nestrpljivo  zvoni ,  kao da je na takmičenju užurbane zvonjave.  Ona je, žurno otvaram vrata.  Okačismo kaput,  skuvala sam čaj I sela da čujem priču,  koja me je, moram priznati zaintrigirala.

Gledam je I ne mogu da verujem,  njen glas kao da dolazi iz neke druge dimenzije. Slušam  šta govori I u neverici  sam.

U agenciji  pogledavši  DVD ona dva kandidata koji manje odgovaraju,  na trećem DVD-u ,  kao najkompatibilnijeg  kandidata  ugledala je svog bivšeg  muža,  koji se  pre osam godina,  zaljubio u devetnaest  godina mlađu damu.

Selivši se  rekao je da, eto nisu imali sreće. Rekao je da nikada nisu odgovarali  jedno drugom I da nikada nisu govorili istim jezikom I nikada nisu svet  posmatrali  istim očima.

Pitam se ja sada da li je to važno, smešno ili tužno I konstatujem da ce najviše sreće imati jos neudavane dame.

Autor: Tatjana Stanimirović

Niko nije osuđen na to da bude duboko nesrećan, obuzet strahom i brigom, da živi u siromaštvu, pati usled lošeg zdravstvenog stanja, niti da se oseća odbačenim i manje vrednim.

Unutar nas samih leži moć da obogatimo svoje živote, i sliku o sebi stvaramo celog života. Dakle, nikad ni za šta nije kasno!
Negativno viđenje sebe, strah od odbacivanja i verovanje da je teško promeniti takav poredak stvara i otvara put za depresivna stanja.  Samopoštovanje je veština koja se stiče i poboljšava vremenom. Treba proveravati sebe da li živimo na način koji nas zadovoljava i izražava. Da li smo srećni? Kad volimo sebe, volimo i sve oko sebe.

Za početak – nagradite se! Pohvalite se za svaki, pa i najmanji uspeh. Pohvalite se već za to što ste odlučili da poradite na svom samopouzdanju. Napravite popis vaših dobrih osobina i vrlina. Na kraju svakog dana napišite šta ste dobro tokom dana uradili i pohvalite se za to. Pozitivno razmišljajte i očekujte uspeh. Verujte u sebe i svoje sposobnosti. Sabirajte svoje uspehe a ne samo greške. Ne dozvolite da vas jedan neuspeh pokoleba! Preuzmite odgovornost za svoja dela. Ne tražite izgovore, ne jadikujte i ne prigovarajte. Ne okrivljujte druge. Objektivno se sagledajte u datoj situaciji. Možda se samo niste dovoljno potrudili.

Važno je imati ciljeve. Ali, još je važnije postaviti sebi realne ciljeve i onda se preispitati zašto baš to, šta vas tu čini srećnim i šta vam je tu bitno? Razradite taktiku za put do cilja; koje su vam veštine i sredstva još potrebna, i krenite u realizaciju. Ostvarenje vaših ciljeva ne sme da „gazi“ put nečijeg drugog.

Ako imate ideju da odglumite samopouzdanje, nemojte. Gluma može zavarati samo na kratko jer okolina njuši hormone straha. Dakle, svakako je lakše  ostvariti komunikaciju sa samim sobom, i time započeti put poznavanja sebe, svojih strahova, želja, vrlina, težnji, znanja i ljubavi, i polako ali sigurno, unutar sebe, napraviti veliko spremanje i sve staviti na svoje mesto.

Samopoštovanje nije bahatost, arogancija i sebičnost. Ljudi koji se tako predstavljaju zapravo su duboko nesigurni, ali na prvi pogled bismo im pozavideli na nivou samopouzdanja i samopoštovanja. Pravo samopouzdanje je sposobnost prihvatanja i voljenja sebe sa svim vrlinama i manama, preduslov je prihvatiti sebe baš onakvim kakvi i jeste.

Budite u skladu sa sobom! U skladu sa svojim ambicijama, sposobnostima i etičkim normama. Tad ste zapravo potpuno svoji i niko i ništa vam neće poljuljati samopouzdanje. Tad ćete i druge prihvatiti onakve kakvi jesu, bez zavisti i ljubomore što imaju više ili umeju bolje, ali nećete ni triumfovati nad manje dobrim, jer vi ste sebi – za sebe  najbolji!

Autor: Ivana Stanimirovic