Fatalna

Savremena istorija osim što je proučavala  krupne događaje i elemente uzročno-posledičnih veza, krenula je u izučavanje ii zanimljivih scena iz života poznatih ličnosti. Te studije, harizmatičnog Čerčila naprosto nisu mogle da mimoiđu.

Tako je savremena nauka izračunala koliko je Čerčil popio viskija za života, i to od prvog dana kada je počeo da pije, pa možemo reći baš bukvalno do smrti. Ne znam kako će na vas uticati podatak da je engleski premijer popio puna dva vagona uredno složenih flaša ovog pića. Ne znam zašto se nije izašlo s podatkom o broju litara, ali ovako je zanimljivost još zanimljivija.

Čerčil nije prestao da pije ni kada je ostario i ozbiljno poboleo. I pored najozbiljnije zabrane lekara da ne sme piti, i pored rigorozne kontrole njegvog osoblja za slučaj da mu ne doturaju viski, Vinston je i u bolesničkoj postelji dobrano pio, što se svakako dalo primetiti i osetiti. Stoga su vršeni mnogi pretresi. Sve do posle njegove  smrti ova tajna nije otkrivena.

Ko zna da li bi i bila,  da napokon nije progovorio njegov sobar, koji je i sam revnosno pregledao goste koji bi mu dolazili u posetu. Uz pristojan honorar, on mu je doturao piće, ali kako? Dok su drugi državnici tog vremena, u štapu, koji je bio više modni detalj, a ređe stvarna potreba, krili različite vrste bodeža, pa čak i vatrenog oružja, ni Čerčil se nije odvajao od svog „ortopedskog pomagala“.  Da sam sobar nije priznao svoj greh, ko zna kada bi i da li bi ova tajna ostala otkrivena.

Tačno 17 godina nakon smrti premijera, sobar je uzeo štap i pred iznenađenim osobljem i rodbinom odvrnuo sam rukohvat, … iz stapa je potekla zaostala količina viskija.

Autor teksta naš prijatelj:

Srđa Filipović

Dežmekast, proćelav čovek, rumenih obraza i nosa izlazeći na balkon ostavio je za sobom oblak dima nedovršenog tompusa, koji mu je još neko vreme ostao među zubima. Tek kada je spustio čašu na široku betonsku  ogradu, naglo se okrenuo i izvadio cigaru iz usta kao da hoće jos nesto da kaže, shvati da u radnom kabinetu nema nikoga, što i nije čudno, jer je ponoć odavno prošla.

Isti taj čove, je pre nekih mesec i po dana, u fraku s cilindrom, prošetao ulicama Londona. Kao Premijer, s uzdignuta dva prsta koja su označavala „Viktoriju“ (Pobeda), obećao je svoma narodu: „krv, suze i znoj“. I nije ih slagao, jer je Drugi svetski rat uzeo ozbiljnog maha.Velika imperija je morala voditi svetski rat na celoj planeti. I zaista, engleskog vojnika ste mogli sresti i u severnoj Africi, Sueckom kanalu ili Singapuru, skroz do Australije.

Prirodno je bilo da je Čerčil najviše pažnje poklanjao Evropi, odakle je glavno zlo i dolazilo. Zarad što preciznijeg uvida, nije postojao kutak, ili zapećak kontinenta iz koga ne bi provirio makar oficir za vezu. U neprijateljskoj pozadini bila je razgranata špijunska mreža, a obaveštajni  rad je išao toliko daleko da se takoreći, znalo šta je jutros „Duče doručkovao“, izuzev kada je bio kod Hitlera u poseti, što se, takodje znalo.

I tako pragmatičan i  vrlo lucidan političar, kakav je bio Čerčil, imao je svojih, i to samo svojih, trenutaka.

Svi znamo kako je dirljivo počastio damu iz visokog  društva koja je isuviše glasno primetila da je premijer mortus pijan, rekavši joj: „Da, draga moja, pijan sam, ali ću se ja sutra otrezniti, a Vi ćete i dalje ostati ružni!“  I

ma li za ženu milijeg komplimenta od ovog?

Autor teksta naš prijatelj:

Srđa Filipović